Prošlo je vreme samuraja i dvoboja, mnogo toga se promenilo u pristupu veštini i radu škola, kao i samom načinu borenja i učenja. Davno sam pročitao ovu priču, a opet je ostavila toliko jak utisak na mene, da često razmišljam o poruci koju šalje…

Kao početniku, moj učitelj Bane bio je oličenje onoga što želim da budem. Bio je snažan, stabilan, smiren, strog, iskren. Nije insistirao da ga oslovljavamo sa sensej već jednostavno sa Bane, često govorio da on nije bolji nego prvi među jednakima, a opet imao je snažan autoritet.

Imao sam tada desetak godina staža u učenju borilačkih veština i majstorsko zvanje u dve veštine. Trenirao sam redovno. Moj tadašnji učitelj nije dolazio redovno na treninge jer je mnogo radio…

Jedna od najvažnijih stvari u životu jeste raditi ono što voliš, bez opterećenja, bez straha od neuspeha. Biti istrajan u tome, želja da stalno učiš i da se usavršavaš i da daš sve od sebe da budeš među najboljima… to je ono što je mene vodilo na putu borilačkih veština.

Čovek iz različitih razloga počne da se bavi borilačkom veštinom i uglavnom se na tom putu trudi da savlada tehnike i poštuje pravila. Neko vremenom odustane, neko je u tome bolji i predaniji, a pojedinci treniraju čitavog života i zavole veštinu.

Kvalitet, a ne kvantitet – to je ono što me vodi kroz život, pa tako i u trenerskom radu. Uvek mi je bio prioritet da moji učenici nauče borilačku veštinu na pravi način, postepeno i temeljno.