Novi dan
Petak je moj dan za treninge, takav smo dodgovor postigle moja ćerka i ja. Znam i osećam da nije dovoljno, ali polako… sa njom moram tako, da navikne da sam tu, u njenom prostoru.
Da objasnim, ona trenira tu već pet godina, ubeđena je da je miljenica našeg senseija, a sad se „keva“ pojavila da je „blamira“ pred drugarima. Shvatam, a i stručnjaci su mi objasnili da je u pravu, ali kako da odustanem kad mi se toliko sviđa? Toliko da ne doživljavam, kao do sada, trening kao oduzimanje još jednog sata u ionako pretrpanom rasporedu, već dobijanje višesatnog osećaja zadovoljstva i sreće.
Ponedeljak je, a eto mene na treningu. Rešila sam da polako uvodim još jedan dan, potreban mi je. Ona je lako pristala, pa mi deluje da ću uspeti u svojoj nameri.
Još sam nesigurna, toliko toga je novog, svaki put. „Previše razmišljaš, prepusti se, ne mora sve na početku perfektno da se uradi, važnije je da naučiš korake, pa ćemo onda detalj po detalj“, kaže moj učitelj.
Eh, lako je to reći, a ja, štreber, navikla da jedno završim do kraja i do najsitnijih detalja, pa onda sledeće. Mislim da pokušava da mi kaže da je najvažnije da se opustim, pa ću deo po deo savladati lakše.
Ide polako, opuštam se da uradim pad unapred, pa pad unazad, za sada vrlo nespretno, ali smem.
Smem i hoću, da probam sve, iako iz ove perspektive deluje nemoguće. Ali ko kaže.. biće mnogo izazova, znam to, pokušaću iznova i iznova, oslobodiću se strahova, nesigurnosti, pa ću polako do svog cilja. On nje veliki, ali je meni važan – konačno, posle duže vremena radim nešto za sebe.